Fond Prof. dr Lazar Vrkatic

  • Povećaj veličinu teksta
  • Podrazumevana veličina teksta
  • Smanji veličinu teksta
Home Izdavaštvo Drugi pišu Slaba i na periferiji

Slaba i na periferiji

El. pošta Štampa PDF

Prof. dr Miomir Jakšić

O knjizi Lazara Vrkatića "Pojam i biće srpske nacije"

Slaba i na periferiji


U knjizi "Pojam i biće srpske nacije" autorova analiza sledi dve važne teorije: prvo, teoriju svetskog sistema koja izvanjskim faktorima u odnosu na svaku pojedinu državu tumači njen društveni i ekonomski razvoj, i drugo, teoriju azijskog načina proizvodnje, koja ukazuje na unutrašnje pokretače i ograničenja razvoju. Prvo tumačenje je eksternalističko, a drugo internalističko.

U ravni svetskog sistema Balkan i Srbija su periferija, ne u svakodnevnom pežorativnom duhu, već u isprepletenosti šansi i ograničenja, podsticaja i kočnica, istorijskog nasleđa i položaja u svetskom sistemu. U ravni azijskog načina proizvodnje u prvi plan izbijaju konzervativizam, stacionarnost i partijarhalni život. I jedno i drugo autor uspešno objedinjuje u svojoj analizi, što mu omogućava da dođe do originalnih i jasnih zaključaka.

Svetski sistem se uvek, pa i danas, neumitno pretvara u svetsko carstvo u kome "centar" gospodari "periferijom" u hijerarhijski ustrojenim odnosima dominacije i potčinjavanja, kao što se to događalo tokom Dugog XVI veka (1450-1650) za Zapadnu Evropu i tokom Dugog XIX veka (1780-1914) za Istočnu Evropu i Balkan. Savremeni svetski sistem karakterišu dve važne protivrečnosti i sukobljavanja: prvo, između univerzalizma jedinstvene svetske ekonomije i zasebnih kulturno-političkih entiteta organizovanih u države; drugo, između centra svetskog sistema koji jača svoje nacionalne države, i periferije gde ih na sve načine slabi. I jedna i druga protivrečnost su važne determinante razvoja srpske nacije i države i autor to dobro oseća i prevodi u svoje zaključke. Tvarni princip kod Srba obrazuje književni Vuk Isakovič i izvesnost ratova, seljenja, postojanja i nestajanja, osećanja uznesenosti vi praznine, piše Lazar Vrkatić. Na načelima svetske privrede neprekidno se odvija međudržavni sukob aktera koji ograničavaju moć drugih aktera: "centralne zemlje" međusobno harmoniziju interese, a periferija postaje poprište njihove hegemonističke politike. Slamanje "Ancien regime-a" - privilegija, monopola, partikularizma i uspon renesansnog univerzalizma jeste objedinilo svet u ekonomskom pogledu -stvarajući svetsko tržište: robe se "penju i spuštaju" po robnim lancima, isto važi i za države. Ti procesi su dugotrajni, oni su "trajanje": za večita vremena uspostavljenog odnosa snaga nema.
Počev od 16. veka u Evropi se razvila, a kasnije na čitav svet proširila, svetska privreda kao sistem koji ima svoju unutrašnju dinamiku - ciklično se razvija u 50-to godišnjim ciklusima na trasi sekularne krive. To je "istorijski sistem" koji ima svoju početnu i krajnju granicu, a njegova osnova je neprekidna akumulacija kapitala u okviru jedinstvene podele rada koja reprodukuje asimetrične odnose centar - periferija.

Stabilnost svetskog sistema počiva na činjenici da zemlje periferije istovremeno moraju biti i dovoljno slabe da ne mogu raskinuti robne lance, ali i dovoljno snažne da postoji interes za njihovo učešće. Nažalost, Srbija se potpuno uklapa u ovu matricu.

Kapitalizam je sam o sebi stvorio organizujući mit da je to radikalni raskid sa prethodnim, što je ugrađeno i u sliku buržoasko-demokratskih revolucija kao radikalnih raskida u evolutivnom lancu napretka. Eksploatacija se održava, samo se menja "oblik kontrole rada"; klase se "prerušavaju": feudalna klasa prerušava u kapitalističku, samo mali broj feudalaca propada; većina se saobražava novim formama eksploatacije i akumulacije jer im to omogućava nasleđeno bogatstvo koje po formi prilagođavaju novim oblicima organizovanja procesa rada. Kapitalizam se koristio državnim aparatom da bi kontrolisao radničku klasu, pa ni poslodavci nikada nisu bili oslobođeni stega države. Mada je na ekonomskom planu ostvarena potpuna integracija, ipak su države zadržavajući politički suverenitet vodile i merkantilističku politiku u skladu sa sopstvenim interesima. Anti-sistemski pokreti, nacionalni na periferiii i klasni u centru neprekidno
ugrožavaju stabilnost kapitalističkog sistema.

Države su, međutim, još uvek važan akter međunarodnog sistema, mada suočene sa sve većim pritiskom "kompresije vremena i prostora" - skraćivanja vremena reagovanja i prostora za delovanje.

Ključno obeležje moderne države suverenitet nastao kao koncepcija u XVI v. i koji više govori o međudržavnom sistemu izniklom na Vestfalskom miru, nego o samoj državi. Interno definisan on podrazumeva pravo države na sopstvenoj teritoriji, a eksterno kao ne-pravo drugih da imaju vlast na njenoj teritoriji. I jedno i drugo je idealizacija jer je državna vlast od samog početka osporavana i interno, kao otpor drugih subjekata, i eksterno, kao nastojanje drugih država da je neposredno ili posredno potčine.

Teško je dokazati da globalizacija bitno menja svaki od ovih pristupa državnom suverenitetu, koji je oduvek bio evolutivan, procesualan, mešovit i izložen osporavanjima. Nije nikada postojalo Zlatno doba države sa apsolutnim suverenitetom koji bi danas ugrozila globalizacija. Internacionalizacija je stari fenomen, još od Antike i Mediterana postojala su osvajanja, međudržavni odnosi, trgovina, protok ideja. Fugeri i Rotšildi.
Vrkatićeva Internalistička filozofska, politikološka i ekonomska analiza srpskog društva ukazuje da je ono u osnovi društvo azijskog načina proizvodnje, jer: nema privatne svojine, nego postoji opštinska komunalna svojina; nema klasa; namesto podele rada postoji jedinstvo sela i grada; politički sistem je autoritaran, nedemokratski, čak i "orijentalni despotizam, a politički život je, kako kaže autor, izraz privatne volje vladara, pa su takve i političke partije.

Između Istoka i Zapada, Srbija jeste, kako je to najbolje i zanavek definisao Sveti Sava, Istok Zapada i Zapad Istoka.

U tim okvirima Reforme odozgo - ekonomske usmerene ka tržištu, i političke, usmerene na demokratizam i parlamentarizam, bivaju kratkovečne i izneverene, jer ne dotiču ekonomsku i političku osnovu društva, koje je u osnovi društvo azijskog načina proizvodnje, koga obeležavaju stacionarnost, konzervativizam samodovoljnost, sa pozitivnim i negativnim predznakom. Autor u ovodu knjige citira Vasu Čubrilovića koji kaže: ""Planina je bila čuvar kulture i nacionalne osobenosti. Zato se na Balkanu teško utvrđivao klasni društveni poredak, pa i kapitalizam 19. i 20. veka."

Marks je, proučavajući poznate etnologe svog vremena - Morgana, Fira, Laboka Istočnu, Balkansku, odnosno srpsko društvo opisao kao zajednicu po rodu, namesto zapadno-evropske zajednice po radu. To je bila osnovica opštinskog i komunalnog uređenja, koje je iznerdilo politički konzervativizam i tradicionalizam društva naturalne privrede, a ne pretpostavljenog nepostojećeg zapadno-evropskog - centralnog kapitalizma.
Analizitrajući povlašćeni položaj Srba u Vojnoj krajini, a to se može proširiti i na "povlašćeni položaj" Srbije da uvek bude u fokusu interesa velikih sila i nezaobilazni akter svih svetskih sukoba Lazar Vrkatić ukazuje da je većina Srba izbegla feudalno iskustvo i da je apsolutizovala militarističku patrijarhalnu zajednicu. Nefeudalno biće, piše autor, kod Srba u Habzburškoj monarhiji, a to, čini mi se, važi i za Srbe i Srbiju uopšte, bilo je generator opiranja građanskom društvu i modernom kapitalizmu.

On piše: "trgovci nedovoljno bogati, vojnici isuviše uspešni, dominantan zadružni oblik svojine, malobrojna elita, prema kojoj su mnogi bili neprijateljski raspoloženi, a u najmanju ruku neskloni, to su odrednice bića sprskog naroda". Srpsko društvo i privredu autor određuje realno, bez idealizacije. Autor ukazuje na domete komunalnog uređenja, i piše da su u njemu pojedinci imali sve, svoju neposrednu demokratiju, neposrednu zadružnu svojinu, svoju individualnost. Individualizacija, preduslov građanskog klasnog društva i političkog parlamentarizma je rudimentarna, jer je kao u azijskom načinu proizvodnje, pojedinac uvek posredovan zajednicom: i do svojine koja je komunalna on dolazi samo posredstvom zajednice.

Autor pravilno ukazuje da su u odnosu na oba svetska carstva na ovim prostorima - Austro-Ugarsku i Tursku Srbi uživali političku autonomiju, ali su ekonomski trpeli zbog različitih razloga: u Turskoj zbog azijske naturalne proizvodnje, a u Austro-Ugarskoj jer su bili evropska periferija. To je temeljni uzrok svih događaja koje autor opisuje opvako: "sve do Sretenjske skupštine, Miloš je vladao Srbijom nas partijarhalni način, čak ne ni na feudalni, a kamoli ustavni. On je bio jedinstvo vlasti, odnosno jedina vlast." To je slika orijentalnog društva u kome je, kako su to Evropljani zapisali "Despot otac mnogih zajednica".
Autor ukazuje da je sitni posed onemogućavao akumulaciju kapitala, a zato i uvođenje opšte poreske obaveze, kao važnog atributa građanskog klasnog društva. U takvim okvirima konzervativna politička ideja Ustavobranitelja odnela je prevagu u odnosu na partijarhalni poredak Miloša Obrenovića i autorov zaključak, koji se kao crvena nit provlad kroz celu knjigu glasi: "konzervativna praktička ideja je najdublja i najznačajnija praktička ideja u Srbiji četvorouglu odnosa konzervativna - liberalna, radikalna i socijalistička ideja. Najznačcajnija i najdugovečnija bila je konzervativna, a najslabija libertalna ideja", zaključuje autor, što je utemeljeno u perifernom položaju i azijskom načinu proizvodnje, kao ključnim eksternim i internim odrednicama srpskog društva i privrede. Imajući u vidu različito nasleđe i razmeđe dva svetska carstva - Otomanskog i Austro-Ugarskog, autor ispravno ovom zaključku dodaje i još jedan: liberalna ideja je kod Prečana uradila ono što je kod Srbijanaca uradila konzervativna - prevela ih iz partijarhalnog u moderno biće. Ovome treba dodati i zakjučak da je socijalizam imao velikog protivnika u konzervativnoj ideji kod svih jugoslovenskih naroda, a razlog tome je jak partijarhalni, biološki i kulturni resurs, koji je već kod Ustavotvorne skupštine na samom početku Kraljevine SHS naveo Filipa Filipovića, lidera komunista Sime Markovića, da napusti Skupštinu koja se neumitno od središta parlamentarizma pretvarala u instrument privatne kraljeve volje, o čemu, takođe, ubedljivo piše Lazar Vrkatić.

Autor iznosi tezu da postoji jasna razlika između autoritarne vlasti i partijarhalnog principa, mada priznaje da partijarhalna svest lakše prihvata autoritarnu vlast. Činjenica je da je u istočnoazijskim zemljama postojala autoritarna vlast u uslovima tršišnog privređivanja, i da tržište i demokratija mogu bite ose razvoja, ali se ne poklapaju. Međutim, mora se priznati da je osa partijarhalna naturalna privreda i politička autoritarnost mnogo češća, i ovo potvrđuje i istorijsko iskustvo Srbije. Vrkatić zaključuje da je čak i na razmeđu vekova, početkom 20. veka Srbija još uvek bila seljačka zajednica u kojoj nije izvršena akumulacija kapitala i u kojoj je partijarhalno-konzervativna ideja dominantna. Ne slučajno, isti procesi su postojali i u Rusiji, u kojoj su narodnjaci bili veoma uticajna politička struja. Verovatno je idealizacija narodnog partijarhalnog duha i slovenofilstvo u pozadini i kasnijih zbivanja tokom svetskih ratova, što autor veoma dobro odslikava na fonu predominantnih konzervativnih ideja, koje su i uslovila da na početku Prvog svetskog rata ambasador Spalajković iz Rusije napiše: "Sadašnji momenat je jedinstven, pošto je Rusija rešena ići do kraja i izvršiti istorijsko delo. Po mom mišljenju ukazuje nam se sjajna prilika da iskoristimo mudro događaj i ostvarimo ujedinjenje Srba."

Autor veoma dobro ukazuje na različite motive svih ključnih aktera prilikom ujedinjenja, posebno ulogu dva važna subjekta - Kraljevine Srbije i Države SHS -a značajne su i autorove ocene izneverenih očekivanja da će se ujedinjenje ostvariti na principima Krfske deklaracije Jugoslovenskog odbora i srpske vlade na čelu sa Pašićem, i zatvaranju vrata republikanskom federalizmu i insistiranju i nametanju centralističke monarhije. Tome valja dodati i autorovu ocenu da "Nikoli Pašiću nikad nije ozbiljno palo na pamet da Jugoslovenski odbor tretira kao ravnopravan, te da time omogući da još neko osim vlade Srbije bude subjekt ujedinjenja". Deklaracija od 9. novembra 1918. polazila je od paralelnosti suvereniteta dva entiteta - Kraljevine Sarbije i Države SHS - bez pominjania monarhije ili dinastije Karađorđevića. Taj deo istorijske prošlosti nedovoljno je, i to ne slučajno, rasvetljen i u tome je značajan doprinos autora - Lazara Vrkatića. Izbor dokumenata koji zatim sledi dokumentuje ove središnje autorove ideje i njegove doprinose, koje sam u ovom izlaganju istakao.

 

 

 

 

 

Posetilaca

Imamo 17 gostiju na mreži