Fond Prof. dr Lazar Vrkatic

  • Povećaj veličinu teksta
  • Podrazumevana veličina teksta
  • Smanji veličinu teksta
Home Izdavaštvo Feljtoni i članci Srbi u Vojvodini Nacionalo biće pod nefeudalnim nanosom

Nacionalo biće pod nefeudalnim nanosom

El. pošta Štampa PDF
Subota – nedelja, 22-23. januar 2000.
SRBI U VOJVODINI I NJIHOV DRŽAVNO-PRAVNI OSNOV
(2. deo)

Nacionalo biće pod nefeudalnim nanosom

Naslov ovog feljtona jasno upućuje na delo „Narodnost i njen državno-pravni osnov“, objavljenog u Beču 1862. godine na nemačkom jeziku, a napisanog od strane dr Mihajla Polit Desančića, najmudrije političke ličnosti vojvođanskih Srba, onih Srba za koje znamo da su svojim vrlinama, slabostima, navikama, strahovima i pameću zaslužili da žive u umnom političkom poretku, a svojom delatnošću to nisu umeli do dana današnjeg da ostvare, te se i sada od svih balkanskih i centralnoevropskih naroda Srbi iz Vojvodine nalaze u najnepovoljnijem i najneprimerenijem položaju.

A zašto?

Autonomija Srba u Vojnoj krajini je bila takvoga karaktera da se nije radilo o nekim etničkim ili manjinskim  pravima, nego o nečem dalekom ozbiljnijem, o sasvim drugom obliku vladavine. Tako je Austro-Ugarska bila država sa dva oblika vladavine, u jednom su živeli Srbi, a u drugom ostali, i Srbi nisu na to naterani, nego im je baš to bilo po meri.

Ljudi su stvoreni jednaki

„Mi smatramo očiglednim istinama da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima; da među ova spadaju život, sloboda i traženje sreće. Da bi osigurali ta prava, ljudi ustanovljuju među sobom države, koje svoju pravednu vlast crpe iz saglasnosti onih kojima se vlada; kada neki oblik vladavine postane štetan po te ciljeve, pravo je naroda da je izmeni ili ukine i ustanovi novu državu, osnivajući je na takvim principima i organizujući njenu vlast u takvom obliku koji će mu najverovatnije osigurati bezbednost i sreću. Razboritost će mu, doduše, nalagati da davno ustanovljene oblike upravljanja ne treba menjati zbog beznačajnog i prolaznog uzroka; i, shodno tome, sva su iskustva pokazala da je čovečanstvo više sklono da zla podnosi dok su ona podnošljiva, nego da sebi pribavlja pravo ukidajući forme na koje je naviklo. Ali kada dugi niz zloupotreba i nasilja, koja idu uvek za istim ciljem, otkrije plan koji namerava da ljude podvrgne potpunom despotizmu, njihovo je pravo, njihova je dužnost da zbace takvu vladavinu i da stvore nove čuvare svoje buduće bezbednosti.“

Tomas Džeferson „Deklaracija o nezavisnosti“

Istorijsko biće srpskog naroda u Austro-Ugarskoj zakovano je u patrijarhalni život sve do polovine devetnaestog veka, kada mu sa zapada dolaze elementi građanskog momenta, a sa juga princip Srpske revolucije. Srpski narod najizvrsniju istorijsku tvorevinu te epohe ima u Vojnoj krajini. Velika seoba je prekretnica, jer i Srbima koji su već živeli u Austro-Ugarskoj, gde su bili starosedeoci, pre svega na teritoriji Vojvodine, donela status privilegovanog naroda, ili naroda koji je sebe zasnovao na privilegiji. Taj status je zasnovan nizom zakona koji su izdavali Habzburgovci, a koji su uvek imali pravno značajne lex originisa, što će reći zakona koji važi, ne za pojedinca, ne za teritoriju nego za etničku grupu. To su u osnovi predmoderni zakoni, koji polaze od razlike pred pravom. Odmah po seobi, 1690. godine doneta su tri takva pravna akta: prva privilegija – pravo izbora vojnih starešina, druga privilegija – pravo bogosluženja i izbora verskih lica i treća privilegija – crkveni poglavar se u suštini postavlja i kao svetovni. Treća privilegija je odvojila Đurđa Brankovića od despotskog položaja i izazvala njegovu dvadesetdvogodišnju internaciju. Sa četvrtom privilegijom, iz 1695. godine kada se Srbi oslobađaju obaveze plaćanja desetka, uspostavlja se sistem privilegija Srba. Marija Terezija svojim patentom iz 1735. godine definitivno utvrđuje privilegovani i vojnički položaj Srba, jer ih obavezuje da vojno služe i izvan zemlje, a daje im neshvatljivo pravo da nikad ne mogu doći u feudalni odnos i plaćati porez. Porez su plaćali krvlju i poslušnošću. Grof Kevenhiler i nadasve princ Hildburghauz su pravno i vojnički doveli do kraja ustrojstvo Vojne krajine, što je obnarodovano kao Varaždinski statuti iz 1737. godine. U celom osamnaestom veku praktično nema rata ni na unutrašnjem, ni na spoljnom planu (Rat za špansko nasleđe 1701-14, Rakočijev ustanak 1704-11, Prvi turski rat 1716-18, Rat za poljsko nasleđe 1733-38, Drugi turski rat 1737-39, Austrijski nasledni rat 1741-48, Sedmogodišnji rat 1756-63, Rat za bavarsko nasleđe 1778-79. Rat sa Turskom 1787-91, itd) da Srbi nisu bili zdušno na strani Habzburga. Ceo jedan narod se obrazovao u vidu pretorijanske garde jedne dinastije.

Većina Srba bez feudalnog iskustva

Tako je većina Srba izbegla bilo kakvo feudalno iskustvo i apsolutizovala svoju militarističku patrijahalnu zajednicu. Okolni narodi, pre svega Hrvati i Mađari, nalazili su se u pravnom stanju najsurovijeg feudalizma i njihovo nacionalno biće se uglavnom uspostavlja u emancipaciji od feudalizma, dok Srbi nisu hteli, pa ni mogli, da se emancipuju od patrijahalnog života, zbog, možda i osnovane, zebnje, da će takvom emancipacijom izgubiti identitet. Sve u svemu, i pravni status i celina bića Srba nalazili su se u prefeudalnom stanju, što im omogućuje da budu mač jedne nimalo napredne države.

Istorija je praktička delatnost te u njoj mnogo toga može biti i drugačije, pa i iskustva sa feudalizmom. Američki narod nije imao feudalno iskustvo, što mu je omogućilo neshvatljiv privredni i pravni razvoj, dok mnoge evropske zemlje to nisu mogle, baš zbog svog feudalnog nasleđa. I Srbi su izbegli  feudalno nasleđe, ali je rezultat toga bio posve drugačiji nego kod Amerikanaca, i to pre svega iz dva razloga: prvo, feudalizam nije ono slučajno i uzaludno, jer on, na određeni način, ima civilizacijsku funkciju u disciplinovanju naroda i njihovih pripadnika, jer tera sirovu narodnu dušu na hrišćanstvo (to što srpsko narodno biće hrišćanstvo nikada ozbiljno nije proželo je u jasnoj vezi sa istorijskim nedostatkom iskustva feudalizma, što je i osnovni uzrok paganizma u srpskom pravoslavlju, kao i bastardnih oblika običaja u društvenom životu) i stvara aristokratiju, tu prvu elitu i društvenu nejednakost (Srbi nikad nisu zasnovali svoju aristokratiju, ni u Srbiji, niti van nje, npr. Sava Tekelija se osećao pripadnikom mađarske aristokratije, i to je najbitniiji uzrok stalnog srpskog konzervativizma i neprihvatanja građanske nejednakosti, naprosto srpska nacionalna svest je na nivou komornog sluge koji ne može da prihvati da je neko različit od njega i gospodar mu, ne zato što taj drugi nije gospodar, nego zato što je komorni sluga samo sluga); drugo, Amerikanci su živeli u državi koja nije ni u susedstvu imala oblike feudalizma, te se sa njim praktično nisu ni susretali. Srbi su živeli u feudalnoj, ili polufeudalnoj, državi i zato je njihov nefeudalni status toliko različit i preteran. Naprosto, kod Amerikanaca je njihovo nefeudalno biće generator napretka u građanskim momentima, a kod Srba u Austro-Ugarskoj generator njihovog opiranja tom istom napretku. Kao što smo rekli, taj njihov strah je verovatno bio i opravdan zbog velike mogućnosti asimilacije. No, njihovo biće je ostalo zatrpano u tom nefeudalnom i patrijahalnom nanosu, i budi se tek u devetnaestom veku, ali ne po feudalnoj, nego po građanskoj osnovi, i to uz veliku pomoć Srba iz Srbije, pre svega trgovaca koji su bežali usled mnogobrojnih austrijskih i srpskih sukoba sa Turcima, te drugih pravoslavnih naroda, pre svega Cincara (najblistaviju vojnu karijeru od Srba u Austro-Ugarskoj ostvario je Petar Duka, dakle Cincarin) i Grka. Srpska građanska klasa se u Austro-Ugarskoj obrazuje mimo matice naroda, kao nešto usputno i slučajno, sem donekle u Vojvodini, dok je u drugim delovima Austro-Ugarske to pravilo. Matica naroda je ostala u vojničkom i patrijarhalnom životu, čak i samoj Vojvodini. Najizvrsniji Srbi u Vojvodini u 18. veku su vojnici: Mojsije i Atanasije Rašković, Vulin Ilić, Jovan Tekelija, Jovan i Josif Monasterlija, Vuk Isaković, Simeon Piščević, Jeftimije Ljubibratić, Arsenije Sečujac, Mihajlo i Sava Prodanović, već navedeni Petar Duka, te ruski feldmaršal Petar Tekelija itd... Tome spisku treba dodati pokojeg patrijarha i više nego usamljenog Dositeja Obradovića, i to je sva elita srpskog naroda. Trgovci nedovoljno bogati, vojnici isuviše uspešni, dominantan zadružni oblik svojine, okolina nesklona, sve u svemu krajnje nepovoljno po razvoj građanskog sveta, koji se, ipak, nekako krišom, na margini počinje razvijati, i to pod uticajem zapadnog duha i južnih događaja.

Otpor razvojačenju

Zakovanost Srba u oblik svojine i institute Vojne krajine ponajviše pokazuje otpor razvojačenju. Najveći otpor u Vojvodini desio se povodom razvojačenja Pomoriške i Potiske granice. Naime, posle Požarevačkog mira nije imalo smisla toliko severno držati Vojnu krajinu  i nužno je sledio proces ukidanja ovih dveju granica. Proces ukidanja je za posledicu imao selidbu dela Srba na granicu u Banat, a većeg dela u Rusiju, i pored žestokog protivljenja mitropolita Nenadovića. Jovan Horvat je prvi poveo veću grupu i osnovao Novu Srbiju u Ukrajini, a nešto kasnije Jovan Šević i Rajko Prodanović osnivaju Slavenosrbiju. Bežeći od razvojačenja, a u osnovi od feudalnog odnosa, koji je pretio asimilacijom, ti Srbi su osnovali te dve naseobine, koje su izuzetno brzo bile asimilovane od Malorusa, tako da je istorijski rezultat bio potpuno suprotan namerama.

Vojna krajina je zatvorila Srbe u patrijarhalni momenat, gde su bili samo čista mogućnost naroda, mimo njegove posredovanosti; živeli su neposredno, imali su neposrednu demokratiju, neposrednu zadružnu svojinu, neposredno, skoro pagansko, hrišćanstvo, i sve što je bilo posebno, što je imalo oblik ili individualnost, za tu svest bilo je opasnost. I u današnjim likovima svesti srpskog naroda je lako prepoznati stari žilavi krajiški patrijarhalizam, koji Srbima nije mnogo toga dobro doneo ni onda kada je imao smisla, a danas im donosi samo provincijalnost i posvađanost sa institutima savremenog društvenog života. Možda je Vojna krajina nekad i bila privilegija, ali su njene posledice po biće srpskog naroda neobično rđave i nepogodne, jer je ostala jedna preterana čežnja za jedinstvom života, gde se ne prihvata nikakva nejednakost, nikakva različitost, gde se ne priznaje tuđa svojina, tuđe uverenje, gde se mitskim merilima meri jedan racionalan i kalkulativan svet.


Autor je doktor pravnih i filozofskih nauka, predaje filozofiju prava na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

 

 

 

 

 

Posetilaca

Imamo 15 gostiju na mreži