Fond Prof. dr Lazar Vrkatic

  • Povećaj veličinu teksta
  • Podrazumevana veličina teksta
  • Smanji veličinu teksta
Home Izdavaštvo Drugi pišu Između patrijarhalnosti i modernosti

Između patrijarhalnosti i modernosti

El. pošta Štampa PDF

Prof. dr Latinka Perović

O knjizi Lazara Vrkatića "Pojam i biće srpske nacije"

Između patrijarhalnosti i modernosti


Okretanje prošlosti, i to onoj koja realno nikad nije postojala; iluzija o vlastitoj izabranosti i u isto vreme žrtvi istorije; nulta tačka kao uvek polazna tačka razvoja - otvorili su pitanje o dovršenosti procesa konstituisanja srpskog naroda u modernu zajednicu, kao zajednicu svesti, a ne krvi

Knjiga „Pojam i biće srpske nacije", čiji je autor univerzitetski profesor Lazar Vrkatić, preporučila sam za objavljivanje, a zajedno sa akademikom Aleksandrom Firom i profesorom Miomirom Jakšićem predstavila javnosti. Ta dvostruka čast obavezivala me je ne samo na njeno pažljivo čitanje, nego i na procenjivanje njenog mesta i značaja u ovom vremenu kada srpski narod svodi istorijski bilans: dvesta godina od početka stvaranja moderne države i kraj Jugoslavije kao jedne od više država u kojoj je srpski narod živeo u protekla dva veka, i u kojoj njegova elita, takođe, nije našla zadovoljenje svojih težnji.

U pokušaju da pomenuti bilans analizira, Lazar Vrkatić je ostvario svojevrsni poduhvat. On je pratio razvoj srpskog naroda od ustanka 1804, do sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. godine. Ovaj period koji bezmalo predstavlja čitavu istoriju srpskog naroda u moderno doba Vrkatić je posmatrao u okviru teorije moderne nacije i države. Upravo takav pristup mu je omogućio da uoči ono što događajna istorija nije u stanju - zakonitosti koje važe za konstituisanje u modernu naciju svakog naroda, pa i srpskog.

Lazar Vrkatić reaguje na interpretacije toga razvoja kao teoretičar prava i filozof. Svuda oko njega je neznanje; nadmoć mita nad naučnom spoznajom realne prošlosti; trijumf paraistoriografije sa nužnom neodređenošću pojmova i relativizacijom istorijskog vremena, što sve objektivno vodi instrumentalizaciji prošlosti i postavljanju iracionalnih ciljeva. To je stanje koje je karakteristično za graničnu epohu razvoja u modernu naciju svakog naroda.

Strah od gubljenja identiteta

Hegel je takvu epohu u istoriji nemačkog naroda opisao na sledeći način: „Za našu sadašnjost imaju više značaja istorija Hrista, Jerusalim, Vitlejem, rimsko pravo, pa čak i Trojanski rat, nego događaji o kojima se govori u Nibelunškoj pesmi i koji za našu nacionalnu svest predstavljaju samo jednu povest koja je nestala kao da je nije ni bilo. Pokušaj da se od tako nečega, još i sada stvori nešto nacionalno, pa čak i neka narodna knjiga, predstavljaju najtrivijalniju nameru, lišenu svakog smisla. U danima, naizgled, ponovo usplamtelog mladićkog oduševljenja, to je bio znak starosti jednog vremena koje je, približavajući se smrti, ponovo postalo detinjasto i koje se okrepljivalo na onome što je izumrlo, pa je moglo očekivati da će i drugi u tome uživati kao u nečem sadašnjem."

U tom stanju našao se srpski narod na kraju XX veka. Globalne promene, još jednom, pojačale su u njemu strah od gubljenja identiteta, ali i osećaj deficita materijalnih i intelektualnih potencijala za susret sa vrednostima i merilima drugih civilizacija i kultura. Okretanje prošlosti, i to onoj koja realno nikad nije postojala; iluzija o vlastitoj izabranosti i u isto vreme žrtvi istorije; nulta tačka kao uvek polazna tačka razvoja - otvorili su pitanje o dovršenosti procesa konstituisanja srpskog naroda u modernu zajednicu, kao zajednicu svesti, a ne krvi.

Razvoj srpskog naroda u protekla dva veka Vrkatić vidi kao sukob patrijarhalnosti i modernosti koji otežava njegovu kulturnu integraciju i stvaranje dovršene države. U Srbiji, prevođenje „iz patrijarhalnog u moderno biće" izvršeno je pod uticajem konzervativne ideje, a među Srbima-Prečanima - pod uticajem liberalne ideje. Ilija Garašanin i ustavobranitelji stavljali su težište na institucije, oslanjali se na vojsku i policiju i pripremali teren za autoritarni tip vladavine. Srbi Prečani imaju drugačiji i samostalan razvoj. Oni „izlaze iz patrijarhalnog momenta svoje istorije s razvojačenjem Vojne krajine i... prisilom istorije bivaju prinuđeni da se postave kao građanski elemenat". U državi koja politički nije njihova, oni „razvijaju sferu zasebnosti, sferu privacije", a to „ne može biti ništa drugo, nego građansko društvo".

Patrijarhalne vrednosti

Odnos između patrijarhalnosti i modernosti u Srbiji bio je uvek u korist patrijarhalnosti. Vrkatić to tumači osobenostima srpskog patrijarhalizma. Jednu od tih osobenosti vidi u pravoslavlju kao mešavini paganstva i hrišćanstva. Uporište za tu tvrdnju nalazi i u Veselinu Čajkanoviću, koji je 1911. godine pisao:
„Naš narod ima čudnu religiju: inteligencija je, uglavnom, ili potpuno apatična ili skroz ireligiozna; narodna masa je isto tako apatična ili fetiš. Naši pogrebni ili svadbeni običaji preneseni su,
nepromenjeni i nedirnuti, još iz bronzanog doba. Kad se sve sabere, mi imamo ne pravu religiju nego supersticiju. Da li je ovaj nedostatak prave religije imao kao posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost na koju se mnogi tuže?"

Drugu osobenost srpskog patrijarhalizma Vrkatić nalazi u socijalnom egalitarizmu. Seljački narod koji nije poznavao aristokratiju i u kome je dominirao mali posed predstavljao je onaj humus na kome su i u XIX i u XX veku nastajale antiliberalne i antikapitalističke ideologije po definiciji antizapadne, a učvrstila se ideologija narodne države. Na patrijarhalnoj matrici zakonito se obnavljao autoritarni tip vladavine. Svi su se vođi „pozivali na direktnu vezu s narodom i bili su u pravu, jer je autoritarnost njihove vladavine bila u saglasju s osnovnim vrednostima običnog sveta". Nestanak porodične zadruge nadomestila je država kao zadruga. Drugim rečima: „Mesto patrijarhalne vrednosti morala se postaviti autoritarnost, kao ono što drži porodicu na okupu... Kao što je u porodici, tako je u celini praktičnog života: autoritarni odnos zamenjuje staru istinitu patrijarhalnu vezu".

Pomenutim osobenostima srpskog patrijarhalizma Vrkatić tumači i činjenicu da je „srpska nacija... verovatno najpatrijarhalnija nacija i danas", to jest i posle dva veka svog razvoja u moderno doba. Emancipacija od patrijarhalnih vrednosti shvatana je kao gubljenje identiteta. A da bi se tako shvaćen identitet odbranio, on je morao postati dominantan u celom srpskom narodu, i među Srbima Prečanima, ali i poništavati druge identitete. To je ubrzavalo emancipaciju drugih jugoslovenskih naroda i objektivno vodilo fragmentaciji jugoslovenske države.
Sa Vrkatićevom analizom razvoja srpskog naroda u protekla dva veka i sa bilansom toga razvoja na kraju XX veka mnogi se neće složiti. Moguće je i ignorisati knjigu „Pojam i biće srpske nacije". Ništa od svega toga, međutim, neće eliminisati pitanja koja ona otvara.

 

 

 

 

 

Posetilaca

Imamo 14 gostiju na mreži