Fond Prof. dr Lazar Vrkatic

  • Povećaj veličinu teksta
  • Podrazumevana veličina teksta
  • Smanji veličinu teksta
Home

Čekajući četvrtu autonomiju

El. pošta Štampa PDF
Subota – nedelja, 15-16. januar 2000.
SRBI U VOJVODINI I NJIHOV DRŽAVNO-PRAVNI OSNOV
(1. deo)

Čekajući četvrtu autonomiju

Očito je da su sve velike političke ideje na ovim prostorima poražene od ličnih režima ili od okupatora, što govori o njihovoj slabosti, jer ti lični režimi nisu nastajali slučajno (Garašanin je podržavao kneza Mihaila, Ristić doveo na vlast malodobnog Milana Obrenovića, Pašić Aleksandra Karađorđevića itd.), kao ni okupacije. Osnovno pitanje je da li će tek dolazeća liberalna politička ideja isto tako nužno indukovati elemente ličnog režima kao i ranije, ili neće

Naslov ovog feljtona jasno upućuje na delo „Narodnost i njen državno-pravni osnov“, objavljenog u Beču 1862. godine na nemačkom jeziku, a napisanog od strane dr Mihajla Polit Desančića, najmudrije političke ličnosti vojvođanskih Srba, onih Srba za koje znamo da su svojim vrlinama, slabostima, navikama, strahovima i pameću zaslužili da žive u umnom političkom poretku, a svojom delatnošću to nisu umeli do dana današnjeg da ostvare, te se i sada od svih balkanskih i centralnoevropskih naroda Srbi iz Vojvodine nalaze u najnepovoljnijem i najneprimerenijem položaju.

A zašto?

Istorija Balkana, kao istorija dela centralne Evrope u kome se nalazi Vojvodina, u poslednja dva veka, od 1804. godine kad je Balkan počeo da ulazi u evropsku civilizaciju, pa do danas, za pojedine balkanske narode nema istu brzinu, kao ni sadržaj, pa i značenje. Iako je istorija, kao samo dešavanje u vremenu (Geschichte), ali i kao svest o tom dešavanju (Historie), moguća samo kao svetska istorija, svaki pojedini narod, uostalom kao i svaki pojedini čovek, je u njoj samostalan, jer iz vlastite mere ulazi u tu svetsku istoriju, ali je i nesamostalan, jer je njegova mera samo način bića naroda ili čoveka uopšte. Mera samostalnosti balkanskih naroda je u tome što ti narodi nejednako nastaju, razvijaju se i uzmiču, a mera nesamostalnosti je u njihovom međusobnom odnošenju, prepunim sukoba, kao i sukoba unutar svakog posebno, što sve zajedno čini istoriju jednog od najdinamičnijih delova sveta – istoriju Balkana.

Ustanički početak

Srpski narod je ustancima započeo vlastitu modernu istoriju, ali i svetsku istoriju na području Balkana. Zbog toga je nekako najlakše razumeti istoriju ovog područja ako se prati moderna istorija srpskog naroda, iako je to moguće i kroz istoriju hrvatskog ili nekog drugog balkanskog naroda.

Posle skoro dve stotine godina krug se zatvara, jedan narod je ostario, iscrpeo se izgubivši svežinu svog praktičkog života, i sad na kraju, sa staračkom neozbiljnošću, odbija da to prizna.

Naravno, počelo je ustancima. Postavlja se pitanje o uzrocima koji dovode do Prvog srpskog ustanka. Turska nije bila država koja bi svoje podanike etnički proganjala, a o nekom preteranom ekonomskom izrabljivanju teško da može da bude reči. Crkvena autonomija je bila neosporna, veća nego u Austro-Ugarskoj. Odmetništvo turskih namesnika od Porte je možda bitan činilac, ali ni to nije nešto novo i neobično za tursku državu. Ništa od nabrojanog ne ukazuje na potrebu Srba za ustankom. Naprosto, radi se o sledećem: Srbi su u turskoj carevini bili stalno u latentnom stanju pobune, jer su im Turci nametnuli neke elemente spahijsko-feudalnog načina života, koji je bio u potpunosti protivan njihovom ranijem patrijarhalnom životu stočarskog naroda (stara srpska država nije dovela srpsko narodno biće do feudalizma), a aktualizacija te mogućnosti nastajala je usled povoljnih međunarodnih procesa. Izuzetno bitan momenat u pripremi ustanka je socijalno uzdizanje jednog sloja Srba koji će se staviti na čelo ustanka i time napraviti istorijski pomak jer će uzeti one položaje koje su dotad u srpskome narodu imala sveštena lica (Srpska pravoslavna crkva je nebitna u ustancima). Kada se tome doda najpovoljnija moguća međunarodna situacija: latentan, a nešto kasnije i aktualan, sukob Rusije i Turske, pametna politika Meterniha itd, tek tada se donekle upotpunjuju uzroci koji dovode do ustanka.

Saglasnost onih kojima se vlada

„Mi smatramo očiglednim istinama da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima; da među ova spadaju život, sloboda i traženje sreće. Da bi osigurali ta prava, ljudi ustanovljuju među sobom države, koje svoju pravednu vlast crpe iz saglasnosti onih kojima se vlada; kada neki oblik vladavine postane štetan po te ciljeve, pravo je naroda da je izmeni ili ukine i ustanovi novu državu, osnivajući je na takvim principima i organizujući njenu vlast u takvom obliku koji će mu najverovatnije osigurati bezbednost i sreću. Razboritost će mu, doduše, nalagati da davno ustanovljene oblike upravljanja ne treba menjati zbog beznačajnog i prolaznog uzroka; i, shodno tome, sva su iskustva pokazala da je čovečanstvo više sklono da zla podnosi dok su ona podnošljiva, nego da sebi pribavlja pravo ukidajući forme na koje je naviklo. Ali kada dugi niz zloupotreba i nasilja, koja idu uvek za istim ciljem, otkrije plan koji namerava da ljude podvrgne potpunom despotizmu, njihovo je pravo, njihova je dužnost da zbace takvu vladavinu i da stvore nove čuvare svoje buduće bezbednosti.“

Tomas Džeferson „Deklaracija o nezavisnosti“

Od tog doba do danas srpski je narod prošao dva kruga, prvi do Prvog svetskog rata, a drugi od tada do danas. U prvome je živeo u nekoliko čak suprotstavljenih državnih zajednica, a u drugome, sem perioda Drugog svetskog rata, u jednoj, sve do devedesetih godina kada se ponovo uspostavlja stanje pocepanosti.

Poraz velikih ideja

Prvi period je bio i polemika tri velike političke ideje: konzervativne, liberalne i socijalističke, koja pred kraj Markovićevog prekratkog života, skreće ka radikalnoj. Nosilac konzervativne ideje Ilija Garašanin je uspostavio policijsku državu, gde su postojala samo dva sloja, seljaci i administracija. Osnovni stav te ideje je bio da je narodu da sluša, a vlasti da vlada, i tako će u Srbiji ostati sve do pojave radikala. No, Garašanin je razvio u Srbiji sudstvo, školstvo, uspostavio elementarna subjektivna prava, pre svega sigurnost vlasništva itd. U spoljnoj politici je, doterujući dokumente dva evropska konzervativca, Poljaka Čartoriskog i Čeha Franje Zaha, ostavio iza sebe manifest konzervativne ideje u Srba, ali i manifest evropskog konzervativizma – Načertanije.

Konzervativna politička ideja nije poražena od neke druge, nego od ličnog režima Mihaila Obrenovića.

Liberalna politička ideja je imala svoju političku promociju preko Jovana Ristića, a svoj vrhunac za vreme Piroćančeve naprednjačke vlade. Vlast je pomerena ka skupštini, dati su osnovni elementi parlamentarizma, vodila se relativno samostalna spoljna politika, nacionalni romantizam vojvođanskih liberala je otklonjen itd. Naprosto, vladavina umerenosti. Na duhovnom planu je prvo pero te ideje Vladimir Jovanović, koji je u svome dugom životu izgubio dve odlučne polemike: protiv konzervativca Đure Daničića i socijaliste Svetozara Markovića. Drugi poraz je u osnovi stvari bio i kraj liberalne ideje. Na političkom planu tu ideju ne dokida druga politička ideja nego lični režim kralja Milana.

Radikalska ideja, sa svojim nosiocima Perom Todorovićem i Nikolom Pašićem, uvodi seljake u politiku, dokida policijsku državu, i mesto nje postavlja partijsku, Srbiju definitivno uvodi u moderne države. Radikalna partija je pored nemačke socijaldemokratije bila tada najozbiljnija partija u Evropi. Od izvornog socijalizma, pa do završnog teškog konzervativizma je bio put te ideje, a i Pašića samog. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je obavljeno po principu konzervativizma. Ta ideja nije opozvana od neke druge, nego od ličnog režima kralja Aleksandra.

Drugi krug, započinje konzervativnom idejom i uspostavljanjem prve političke zajednice balkanskih naroda, kada je i stanovništvo sa vojvođanskih prostora prvi put ušlo u istu državu sa Srbijom. Ta država je nastala na konzervativizmu, te je na njemu i propala, jer je srpska konzervativna ideja, ako ne direktno uzrokovala, onda u velikoj meri potpomogla, nastanak konzervativizma kod drugih naroda, pre svega hrvatskog. Na kraju je ideja neumno centralizovane države i uprave postala nepodnošljiva i za deo Srba. Ta ideja nije poražena od neke druge, nego od strane okupatora.

Druga velika ideja dvadesetog veka na Balkanu je socijalistička, koja je prešla put od izvornog centralizma i tvrdog socijalizma, do konfederacije i „socijalizma sa ljudskim likom“. Balkanski narodi su pod tom idejom dobili najveću moguću međunarodnu promociju. Ta ideja nije opozvana od neke druge ideje nego od ličnog režima Josipa Broza Tita.

Liberalna politička ideja još nije imala pravu promociju u ovom periodu i pored dva pokušaja, sedamdesetih godina u Srbiji i krajem osamdesetih u saveznoj državi. Njeno vreme tek dolazi.

Zatvaranje kruga

Očito je da su sve velike političke ideje na ovim prostorima poražene od ličnih režima ili od okupatora, što govori o njihovoj slabosti, jer ti lični režimi nisu nastajali slučajno (Garašanin je podržavao kneza Mihaila, Ristić doveo na vlast malodobnog Milana Obrenovia, Pašić Aleksandra Karađorđevića itd.), kao ni okupacije. Osnovno pitanje je da li će tek dolazeća liberalna politička ideja isto tako nužno indukovati elemente ličnog režima kao i ranije, ili neće.

Raspad SFRJ je ostvaren pod dominacijom konzervativne političke ideje, prvo kod Srba, a onda i kod većine drugih jugoslovenskih naroda. Rezultat tog procesa je uspostavljanje niza novih državnih zajednica koje većinom imaju oblik lične vlasti, u podnošljivijem ili nepodnošljivijem obimu.

Krug se zatvara, srpski narod polako dolazi i u međunarodni, ali i unutrašnji, položaj koji je imao na početku – položaj spoljašnje i unutrašnje nesuverenosti.

U tom dugom periodu je na vojvođanskim prostorima postojalo nekoliko autonomija Srba: Vojna krajina, autonomija posle 1849, finansijska autonomija u zadrugarstvu i Srpskoj banci (1895-1915) i autonomija od 1974. godine. Prva je bila zasnovana na predmodernom patrijarhalnom principu, druga na konzervativnom, treća na uzajamno prožetim i patrijarhalnom i konzervativnom, a i liberalnom, a četvrta na socijalističkom. U idućim nastavcima ćemo pokazati biće tih triju autonomija, a posle toga ćemo pokušati da osvetlimo i mogućnost četvrte autonomije, naravno buduće, i to na liberalnoj političkoj ideji. Ali na onoj liberalnoj političkoj ideji koja neće ponoviti sudbinu ranijih velikih političkih ideja na ovim prostorima – da se sasuše i mutiraju u lične režime ili okupaciju.


Autor je doktor pravnih i filozofskih nauka, predaje filozofiju prava na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

 

 

 

 

 

Posetilaca

Imamo 12 gostiju na mreži